Многе ноћи сам провео на крову тог исељеничког брода грлећи топао димњак, помичући се час тамо час амо да бих се уклонио испред беснила ветрова, њихове ледене хладноће. Све што сам имао, било је једно лако одело на мени.
Остало сам претворио у новац да бих подмирио путни трошак. Није ми остало ништа да купим сламњачу и покривач који би ме загрејали у мојој прегради за спавање. Ту ми није било дугог одмора за време оних хладних мартовских ноћи.
Дрхтало се и цептело, подносило неиздржљиво. Да не би оног топлог димњака, умро бих од велике студи. У почетку морао сам се дању тући да себи обезбедим место до димњака.
Али када исељеници приметише да немам топлог одела, не узнемираваху ме више. Како сам често уздисао за својим жутим кожухом и црном шубаром, и, више него икад пре, ценио увиђавност моје мајке када је за мој дуги пут спремала тај кожух и шубару. Ветрови нису престајали дувати.
Један дуну па ми однесе шешир. Остаде ми за главу само један црвени – турски фес какве носе Срби у Босни. Само провиђење сачува ме те га не продах у Прагу. По томе је већина мојих исељеничких сапутника држала да сам Турчин, па се много није ни обазирала на моје невоље.
И без тога, ја сам и даље имао довољно снаге и храбрости. Али ноћу уздрхтало би ми срце када бих, осамљен крај димњака, примећивао, у страшноме мраку, беле ивице валова великих као брда, који су се као бесни змајеви салетали на заљуљани брод.
Само искрена вера у Бога, и вера да он чује молитве моје мајке, даде ми снаге да савладам страх и јуначки погледам у очи страшилима разјареног океана.
Садржај чланка преузет је из књиге Са пашњака до научењака, Михајла Пупина.